ЛАЗАР ЂУКИЋ (1896-1917)
Један од Младобосанаца који су учествовали у Сарајевском атентату на цара Франца Јозефа.
Он је једини од осуђеника чије кости нису пронађене, па тако и данас почивају тамо негдје, у туђини…
Лазар Ђукић је рођен 25. марта у Врбљанима код Кључа. Био је учитељски приправник. Од стране аустријских службеника обиљежен је као највећи агитатор борбе против Аустроугарске међу ђацима у БиХ.
Учесник је у чувеним ђачким демпнстрацијама у Сарајеву у којима је стајао са Гаврилом Принципом и Марком Перином на челу. Послије демонстрација спасио је Јукића давши му своју пелерину да би овај побјегао полицији.
Лазар Ђукић је осуђен на 10 година робије у Травнику због оснивања тајног друштва под именом „Српскохрватска националистичка омладина“. Занимљиво је да Ђукић на тај процес никада није ни изведен. Имао је тијесну везу и у Требињском ђачком друштву, а један је од оснивача ђачког удружења „Југославија“ због чега је осуђен на још једну годину у Бањој Луци 3. марта 1915. године.
Тада је оставио своје последње ријечи:
„Идем да започнем свој црни живот робијаша, међу зидинама, жибот тежак и без наде… Теби шаљем онакве поздраве, какве твоје срце једино може да прими… Посљедњи пут на папир – Живјела Југославија!“ (Писмо упућено пријатељици Мари Мишљетић)
Тамновао је у затворима у Зеници и у Терезину (стигао 2. марта 1916. са Ивом Крањчевићем и Цвијаном Стјепановићем).
Лазар је 29. априла 1916. у хаотичном стању у терезинском затвору пријавио да је завјера против Франца Јозефа била сковано у Сарајеву и како је он путовао у Београду да спријечи у томе Ђулагу Буковца и Ибру Фазлиновића. О томе нам свједочи Иво Крањчевић, који је тврдио да је Лазар „помјерио с памећу“:
„Био је блијед, сама кост и кожа. Чини ми се, десно око било је само једна велика краста. Било га је очајно погледати. Ни онда, а ни данас, не вјерујем да је Лазар био при пуној свијести када је говорио о атентату на Фрању Јосифа. Вјерујем да је Лазо био на крају својих снага и апсолутно неурачунљив, па је онако слаб и јадан саставио план да покрене нову истрагу, због које би био враћен у Босну, гдје се надао да ће му бити боље…“
Пошто је Лазар Ђукић душевно оболио у терезинском затвору, пребачен је 1916. у прашку лудницу. Тамо је преминуо 19. марта 1917. и сахрањен на гробљу Олшахену у Прагу.